250 000– Srbija gleda rukomet 2012

Najavna slika je pozajmljena sa ovog sajta link

Dana 27.01.2012. godine na radio B92 u jednom intervjuu izrečena je rečenica: U jednom momentu 250 000 ljudi je htelo da kupi kartu za Evropsko prvenstvo u rukometu u Beogradu.
Za nekog ko prati rukomet od 1996 godine, ovo je bila prelepa vest da Srbi najzad hoće i vole da gledaju rukomet.

Vidite rukomet sam počeo da pratim od momenta kada je moj brat krenuo da trenira. Tim je bio Crvena Zvezda, i od tada smo svi u porodici počeli da pratimo rukomet, svaku utakmicu,i uvek bili jedni od 100-200 navijača na utakmicama. Iskreno gledao sam svakakve utakmice, petliće, kadete, juniore, drugi tim, reprezentaciju, osvajanje jedne medelja, osvajanje druge medalje i uvek se pitao kako to da Nemci, Danci, Španci itd plaćaju da gledaju naše rukometaše, a mi u Srbiji ne možemo nikako da napunimo jednu malu Banjicu..
Možda jer je to bio period posle „ludila“ rukometa Metaloplastike, , i poznatih derbija Crvene Zvezde I Partizana 1993 godine 
Možda su se ljudi zasitili rukometa, ili su jednostavno prestali da veruju.

Nemoguće.
Ipak su 2004 godine napunili Pionir kako bi gledali ne seniore nego kadete kako osvajaju evropsko prvenstvo. Skoro identična reprezentacija je kasnije osvojila i svetsko prvenstvo.
Međutim nije ni to bilo dovoljno da neko počne da razmišlja da naš rukomet ima potencijal da postane NBA, ok, možda sam preterao, ali shvatate poentu.
I sada imamo ponovo šansu. Neki su videli, neki su čuli a neki osetili 20 000 navijača u Areni. Zašto takvu popularnost ne iskoristiti?????????

Hajde da se igramo malo teorije marketinga gde se kaže da ako želiš nešto da uradiš, prodaš, zaradiš mora da postoji potreba koja će se zadovoljiti.
Hmm, 250 000 ljudi hoće da gleda rukomet, da gleda reprezentaciju, što onda ne bi gledala i buduće Nikćeviće, Markoviće, Prodanoviće, Čuture, Iliće, Staniće, Stankoviće Vujine , Toskiće Šešume itd..
Drugi korak kaže, lepo je to što ti imaš potrebu, ali da li imaš veliki tržištni segment. Hmm, hajde da uzmemo prostu računicu neka bude otpilike i nemojte da se ljutite što nije u broj tačna, ali hajde da uradimo ovako.
Prosečan broj klubova u ligi je 14. Svaki tim broji mínimum 15 igrača. Ako to pomnožimo saa 5 profesionalnih liga dobijamo 15,750 ljudi koji igraju rukomet. Međutima tu imamo i mlađe kategorije i tu ima negde oko 7 000 klinaca. Ok Za sada smo na 22 750 . Međutim tu imamo roditelje i braću i sestre klinaca tj “mladih rukometnih nada” tako da je to još 7000 * 2 = 14 000. Ok sad smo na 29 750 aktivnih pratilaca rukometa za jednu godinu. E sad da ne bude pretenciozno, i da uzemo ovaj broj za svakih 5 godina unazad do recimo 1991. Tu imamo negde oko 4 perioda puta 29 750 i tu dobijamao 119 000 ljudi koji bi pratili rukomet, a to je samo do 1991.godine i  to su samo ljudi koji su direktno vezani za ovaj sport.
Po ovoj matematici možemo pretpostaviti da imamo dovoljno veliko ciljno tržište, jer u rukometu je dovoljno da se napuni hala sa 1000 ljudi da bi igrači igrali na boljem nivou. Po mom mišljenju jedan od razloga zašto se naši talenti ne trude dovoljno, je činjenica da su prazne hale, jer ako pogledate svi oni su igrali za mame i tate do 18 godine, i sad kad igraju u Superligi, hteli bi da igraju za nekog drugog, a ono opet su tu samo mama i tata.
E tu sad bi trebalo da se umešaju klubovi i RSS  i da se radi na promociji sporta. Kada bi se osnovala organizacija koja bi se bavila isključivo promocijom sporta tj Super lige i koja bi pružala pomoć kako ligi tako i samim klubovima, svi bi uvideli razliku.
Kada se proceni tržište, i potencijal vi pitate sebe, da li imam proizvod koji treba mom ciljnom tržištu i kako da im to predstavim. E pa dragi moji mi imamo talenata na pretek i svi to znaju (strani klubovi – ipak nekad plaćaju igrače i bez testiranja).

Samo je pitanje:Ko za to zna? Kada bi svaki klub pokušao da od nekih svojih igrača naprave brend i kada bi treneri bili malo opušteniji (bez “veza” rukomet) ljudi bi počeli da dolaze da gledaju te klince koji nešto znaju. U Zvezdinom timu kada su bili u Ligi šampiona (mislim da je bila ili 2006 ili 2007) , Nenadić je davao po 6,7 golova, Nikčević takođe. A onda su se preselili u beli svet, Petar je otišao Barselonu , a za Ivana ne mogu tačno da se setim, možda Španija. Tamo su im klecali a u BG se desilo da ih gleda 200 ljudi. Kao da nisu isti kvalitet igrača. Ne. Niko nije ni znao sem rukometnih stručnjaka za njih.
Znači imamo proizvod, samo nam treba promocija. I da nije dovoljna promocija napraviti emisiju na SOS kanalu i ponekad nešto napraviti na RTS-u. Samo razmislite i setite se kako ste čuli za evropsko prvenstvo i da li Vam je palo na pamet da dođete da gledate. A u timovima na prvenstvu su bile takve legende, da 1000 din ili 2000 din ili 3000 din je malo da se oni gledaju.

Da ste znali da je i rukomet umetnost i da krila šutiraju kokice (ponekad i u vazduhu), da trče “brzinom svetlosti” da bekovi šutiraju brzinom preko 100km/h, da golmani imaju “nenormalne” reflekse i brane takve udarce. Da ste ovo znali da li bi ste kupili kartu pre nego što je reprezentacija počela da pobeđuje.
U svetu gde svi imamo mnogo obaveza, ne možemo sve da čujemo i da uradimo sami od sebe. Mora neko malo da nas pogura. Ne bi trebalo puno, ali mora da postoji.

Zato hvala igračima :
Golmani : Darko Stanić, Dragan Marjanac

Bekovi: Momir Ilić, Žarko Šešum, Nikola Manojlović, Dalibor Čutura, Nenad Vučković, Marko Vujin i Ivan Stanković, Petar Nenadić i Momir Rnić

Krila: Ivan Nikčević, Dobrivoje Marković, Rajko Prodanović i Miloš Kostadinović

Pivotmeni: Rastko Stojković, Alem Toskić i Bojan Beljanski.

Hvala im što su vratili veru u sport po imenu Rukomet, što su vratili ljudima veru u timski rad jer da nisu bili jedan celina, ne bi ni bilo finala. I hvala stručnom štabu koji se potrudio da ih pripremi kako treba.

Iskreno,

Slavko Alčaković
P.S. Ako ovo budete čitali posle 29.01.2012. godine , nadam se da je srpska reprezentacija pobedila i osvojila zlato na Evropskom prvenstvu u rukometu u Beogradu. Čestitam momci za pozitivnu želju.